Ponedeljak, April 02, 2007
Loše vesti
Opet loše vesti. Verovatno ćete morati na operaciju – reče doktor dok je ispijao kafu iz svoje crvene „Doncafe“ šolje - Znaću sigurno kad vidim nalaze sa magnetne rezonance.
Nisam ga ni slušao dalje, ništa nisam čuo. Gledao sam u muvu na doktorovoj šolji kako trlja noge i krila i šeta se po obodu šolje tačno na mestu gde su bila doktorova usta. Uzeo je opet šolju u ruke i muva je pobegla. Video sam da mi sestra pruža karton i znao sam da je vreme da izađem. Dok sam vozio kući preko mosta pomislio sam kako će stubovi jednom popustiti i da ćemo se svi na mostu vrišteći sprovaliti u reku. Uvek na to pomislim kad prelazim most. Zato uvek držim ruku blizu pojasa da mogu da ga otkačim na vreme, kao da bi me to spasilo. Verovatno ne bih uspeo da otvorim vrata pod vodom, a i ne znam u kom položaju bi kola bila. Naravno uvek bi mogao da me poklopi gradski autobus ili kombi. Od mosta do kuće uvek razmišljam o tome. U kući nema nikoga. Izašao sam na terasu da zapalim cigaru. Lucky Stike Light, meko pakovanje. Čuo sam da se od njega najbrže dobije rak. Dok sam čitao poruku na cigarama na kojoj me podsećaju da će moja deca imati najrazličitije bolesti, mušica mi je proletela pored uveta i setio sam se crvene „Doncafe“ šolje za kafu i da treba da zakažem snimanje na magnetnoj rezonanci. Ako nemaš para da platiš snimanje čekaš preko 3 meseca na red. Ne mogu da čekam toliko. Moraću sutra opet da vozim preko mosta. Mogao bih da koristim telefon, ali ne volim da pričam telefonom. Uvek neko može da prisluškuje. U pošti imaju telefonsku slušalicu koja ima jedno dugme na sebi. Kad uključiš slušalicu možeš da prisluškuješ, a pritiskom na dugme i da se priključiš razgovoru. Kakvo sranje od dana. Nadam se da će neko doći kući uskoro, postanem depresivan ako sam dugo sam.
