Četvrtak, April 12, 2007
Antidepresiv
Ništa me ne oraspoloži tako kao što je lagana vožnja kolima po gradu. Ne znam zašto. Umesto da se prošetam ja sednem u kola i krstarim po nepoznatim ulicama grada. Oko sat vremena, nekad i duže, minimalno jednom nedeljno. Ne gledam na to kao na bezpotrebno trošenje goriva, to je moja terapija. Do sada nisam našao ništa što ima tako umirujuće dejstvo na mene.
Najbolje je kad pada kiša. Zvuk kapljica dok udaraju u krov automobila me opušta više nego bilo šta drugo. Toplina unutar auta, dok je napolju zima. Mada, ima još jedna stvar. Zahvaljujući neodržavanju puteva, na svakoj raskrsnici baš ispred pešačkog prelaza se stvori bara. To je prizor kome ne mogu odoleti. Desni žmigavac, jači gas i desnim točkom po bari. Što veći talas to bolje, još ako ima pešaka koji čekaju zeleno... instant oraspoloženje. U 30% slučajeva zakačim pešake, ostatak je prskanje u prazno. Jednu klinku nikada neću zaboraviti. Duga plava kosa, fensi bele čizmice, bele pantalonice, bela jakna, providni kišobran i ogromna bara ispred nje. Takva prilika se ne propušta. Uhvatila me euforija, projurio sam kroz baru što sam brže mogao i napravio talas visine njenih kukova... PLJUS! Kao u filmovima, cele pantalone mokre, kišobran joj je ispao i čini mi se da sam začuo vrisak. Priznajem da mi je bilo krivo na milisekund, ali ne kajem se. Sranja se dešavaju...
Kad ne pada kiša i nije tako dinamično, ali je relaksirajuće i manje „destruktivno“ od kvašenja prolaznika. Tada često nađem suvozača koji deli moju strast prema meditaciji u saobraćaju. Obavezno sa zatvorenim prozorima jer buka koju stvara saobraćaj ometa harmoniju u mom malom „centru svemira“. Naravno, sve ovo u kasnim popodnevnim satima da bi se izbegla gužva, zastoji, bezpotrebno sviranje, nervoza i ostale čari vožnje između 9h i 17h (manje više). Kad završim sa meditacijom, razmišljanju o životu , problemima i bilo čemu drugom što mi padne na pamet dolazi vreme za još jedan vid relaksacije i poboljšanja svog psihičkog zdravlja. Ovo mogu i sam da radim, ali je bolje kada je tu i suvozač. Opet su u priču uključeni i pešaci. U toku vožnje, kada prolazim pored krcatog pešačkog prelaza ili autobuske stanice, zatrubim dva-tri puta i mašem zajedno sa suvozačem ljudima pored puta. Ne mašemo nikome konkretno, već samo mašeš i posmatraš reakcije ljudi. Ne zvuči nešto, ali mi je to zabavnije od sedenja u kafiću, bavljenja sportom ili gledanja najnovijeg bioskopskog hita. Ljudi uglavnom nemo posmatraju kola misleći da „pozdravljamo“ nekog drugog. Tek poneko mahne mehanički, a ponekad mašu sa takvim osmehom na usnama kao da mašu dragom prijatelju kog nisu videli 10 godina. Ni ne znaju ko je, ali za svaki slučaj uzvrate pozdrav ili me pomešaju sa nekim. A kad nekome svirnem dok hoda trotoarom, uglavnom zastane, pogleda, kad ne prepozna ko mu maše iz kola nagne se malo napred i skupi malo oči da bolje fokusira i na kraju se vrati u normalan položaj i nastavi gde je krenuo/krenula. I nije baš zabavno – govore mi neki drugari, dok su neki kao i ja „navučeni“ na mahanje ljudima. Mogu da pišem na 3000 stranica i opet ne bih uspeo da objasnim zbog čega uživam u tome, valjda još nisam našao stvar u kojoj uživam više. Alkohol izuzet!
za svakog isprskanog prolaznika 10 poena,
za isprskanog prolaznika u bijelom 20 poena :)
hahaha .. ajde ovo za voznju je OK .. I mene ponekad opusta voznja .. ne bash po gradu... vise onako po "prigradu" :> a za prskanje.. NIJE LEPO O:)))))))))))))))))
